U Versaju sam svojevremeno kupila anđela. Reč je o magnetu, sitnici zapravo, koja je toliko neodoljiva da sam je često uzimala u ruke i samo je gledala, sa smeškom, jagodicom prsta milujući blede obraze bucmastog anđelka. Kad smo kupili stan, pre dve godine, anđela sam stavila na spoljašnju stranu ulaznih vrata. Bilo mi je milo da ga vidim svaki put kad ulazim u kuću i ostavim ga, kao čuvara, kad nekud odem. Danas je anđeo nestao. Nema ga. Melanija je prva primetila. „Nema našeg anđelčića“, rekla je tužno. „Ja svog imam! Velikog i živog“, rekla sam grleći je. Misli su ipak išle ka onom malom koji je nekom, možda, bio toliko lep da je posegao za njim. Neka je prosto onom ko ga je uzeo. Moj pokojni otac je umeo da kaže: „Tvoju sreću niko ne može uzeti.“ Rekla bih, ni naše anđele. Oni nas čuvaju, gde god da su i gde god da smo. Ne, nisam se vezala za figuricu. Čak ni za ono što mi je značila. Sad sam slobodna da je volim iako nije tu i slobodna da verujem u njenu moć iako je ne vidim na vratima stana. Nije me čuvalo parče kamena već moja vera. Nju nije moguće tako lako uzeti i odneti. Moja vera, to sam ja!
„Dobro je…„