Katkad moraš da biraš – hoćeš li dati ili zadržati za sebe. I davala sam. Zbog toga sam polako ostajala bez nove odeće, obuće, šminke… I začudo, što sam više davala, osećala sam da sve više imam. Što je oko mene bivalo manje stvari, mene je bivalo više. Pa ipak, iz nekog razloga, valjda zato što ne kukam i što govorim o dobru a ne o zlu, ima onih koji mi kažu, ili oćute ali to misle, da živim pod staklenim zvonom, netaknuta „stvarnim životom“. Da vam kažem, od zvona u životu nemam čak ni zvono za tortu jer sam davno morala da naučim da sama mesim i pečem hleb. Tad sam nekako naučila i da je za preživljavanje dovoljna i kora hleba, a za pravi život spremnost da čak i nju daš! Sad imam sve više, plodovi moga rada na svim poljima polako zriju, a ja jedva čekam berbu, pa da i to podelim. Nije mi stalo da imam kad mi je Bog već dao da umem. A torte ionako ne jedem. Više volim kad gorko pretvaram u slatko.