Omiljena mi je priča o tri stabla. Na nekom proplanku rasla su tri stabla i, kako to u mladosti biva, maštala o budućnosti. Prvo je stablo snevalo o tome da od njega jednoga dana naprave kovčežić u kome će biti čuvano blago. Drugo je želelo da bude brod i prevozi kraljeve, a treće je imalo želju da ga nikad ne poseku i da može da poraste toliko da dotakne nebesa. Prolazile su godine, bejahu to sad već ogromna stabla, sjajnih mogućnosti, pa drvoseče dođoše po svoje. Posekli su sva tri stabla. Od prvog stolar ne napravi škrinju već jasle, od drugog ne bi raskošan brod već skroman čamac, a od trećeg tek dve grede, bačene u neku ostavu. Pusti snovi. Da l se ikome ostvare, pitamo se katkad. Da. Uvek. Dobijemo i malo preko. U te iste jasle jedne je noći položeno tek rođeno muško dete. Vozeći se onim skromnim čamcem, godinama potom, jedan je čovek oluju zaustavljao pokretom ruke, a nešto kasnije…i one su grede dočekale svoj dan, kada ih je, u obliku krsta, na svojim leđima, ka Golgoti, nosio On…zbog nas. Ljubavlju svojom otkupio je naše grehe. Budimo dostojni žrtve njegove.
Po veri našoj neka nam bude.
You must be logged in to post a comment.