Brankica Damjanović

Dragi moji,

Pred vama je “Rukopis moga brata”, treća zbirka mojih kratkih priča. Ovoj knjizi prethode sada već dobro poznata dela “Dobro je” i “Ne bih ovo mogla bez tebe”, dela o ljubavi, dobroti i saosećanju. U vremenu kada je vrlinu potisnuo strah od sutrašnjice, kada je briga o egzistenciji postala pitanje broj jedan u životu takozvanog običnog čoveka, kada se sa životom borimo umesto da se sa njim volimo, ove knjige deluju pomalo egzotično, ali nikako nisu utopija. Nisu, jer je svaka priča plod istinski proživljenog trenutka, rezultat moga ličnog preispitivanja i potrage za smislom, dokument o jednom životu koji nikako nije lak, ali je van svake sumnje lep. Svojim mislima, rečima i delima stojim iza svake napisane rečenice; svojim životom ih potpisujem. “Dobro je” je osvojilo srca čitalaca svojom nežnošću, “Ne bih ovo mogla bez tebe” nateralo ih je da se dublje zamisle nad svojom ulogom u sopstvenim životima, a knjiga koju sada držite u rukama najzrelije je moje delo i moj lični putokaz kako se kroz rad, veru i ljubav prema sebi i svetu koji nas okružuje stiže do tačke u kojoj se postiže duševni mir, uprkos okolnostima. Ovo nije knjiga recepata za srećan i uspešan život. Ovo je svedočanstvo o aktivnoj potrazi za smislom u okruženju koje nije uvek blagonaklono prema čoveku. Niko nas ne može naučiti da postanemo srećni. Sreća je prirodno stanje čoveka koji dostigne unutrašnji mir, jer samo je mir iznad sreće. Mir vam želim i radosno čitanje.
Brankica Damjanović

Knjigu možete naručiti tako što ćete kliknuti OVDE!

Brat mi je, posle nekog druženja sa mnogo bliskih i daljih rođaka, poslao SMS: „Šteta što nam majka nije živa, bila bi jako ponosna na nas!“ Odgovorila sam: „Da je poživela, možda ne bismo imali motiv više da budemo dobri ljudi. Možda je odande učinila više za nas, nego što bi učinila da je ostala tu… Nekad gubeći dobijamo. A osim toga, ubeđena sam da se ona, onog trena kada je prestala da bude u svom telu, prerušila u bezbroj dobrih prilika koje smo mi u našim životima dobili…“

„DOBRO JE…„

U Versaju sam svojevremeno kupila anđela. Reč je o magnetu, sitnici zapravo, koja je toliko neodoljiva da sam je često uzimala u ruke i samo je gledala, sa smeškom, jagodicom prsta milujući blede obraze bucmastog anđelka. Kad smo kupili stan, pre dve godine, anđela sam stavila na spoljašnju stranu ulaznih vrata. Bilo mi je milo da ga vidim svaki put kad ulazim u kuću i ostavim ga, kao čuvara, kad nekud odem. Danas je anđeo nestao. Nema ga. Melanija je prva primetila. „Nema našeg anđelčića“, rekla je tužno. „Ja svog imam! Velikog i živog“, rekla sam grleći je. Misli su ipak išle ka onom malom koji je nekom, možda, bio toliko lep da je posegao za njim. Neka je prosto onom ko ga je uzeo. Moj pokojni otac je umeo da kaže: „Tvoju sreću niko ne može uzeti.“ Rekla bih, ni naše anđele. Oni nas čuvaju, gde god da su i gde god da smo. Ne, nisam se vezala za figuricu. Čak ni za ono što mi je značila. Sad sam slobodna da je volim iako nije tu i slobodna da verujem u njenu moć iako je ne vidim na vratima stana. Nije me čuvalo parče kamena već moja vera. Nju nije moguće tako lako uzeti i odneti. Moja vera, to sam ja!

„Dobro je…„

Kroz prozor mi dolaze glasovi. Srele se dve komšinice, pa razgovaraju o svemu i najzad jedna poče da se žali kako je dete uopšte ne sluša. Druga slavodobitno reče da su njena deca baš poslušna i da se to postiže tako što se odmalena dete „nauči da sluša“.

Slušaju li mene moja deca – počeh da se pitam i ne primetivši da su me dve žene uvukle u svoju priču. Nisu mi nikad rekli „neću“, to je sigurno. Bilo je dana kad bi tek kročili u stan na petom spratu (bez lifta), a ja ih zamolila da otrče opet do prodavnice jer sam zaboravila da im kažem da kupe još nešto. Kolutali bi očima, istina, ali bi se sjurili niz stepenice bez pogovora.

U nekim važnijim situacijama, ja i ne tražim da slušaju mene, već sebe. Ako ipak pitaju šta ja o tome mislim, onda ja to i kažem. Primećujem, ipak, da u poslednje vreme urade i nešto što ja ne bih, ili ne urade nešto što bih ja uradila da sam na njihovom mestu. I, da budem sasvim iskrena, nije mi krivo. Na neki čudan način bude mi drago. Nisu poslušnici. Razmišljaju svojom, a ne mojom glavom.

Uostalom, Jovan me je jednom podsetio na izreku: „Nije ti prijatelj onaj ko ti daje svakog dana ribu za ručak, već onaj ko te nauči da pecaš.“ Poslušna deca su dobra, ali mali buntovnici uvek naprave nešto veliko. Neretko umesto obične upecaju zlatnu ribicu!

Iz knjige „Dobro je…“

Jutros je procvetala prva ruža na našoj terasi. Dok sam je posmatrala, setila sam se kako sam jednom, dok sam bila devojčica, na silu otvorila pupoljak ruže u bašti mojih roditelja, jer sam htela da vidim kako će ruža izgledati. Bila sam razočarana. Ruža koju sam na silu „stvorila“ nije bila ni blizu lepa kao ostale ruže u vrtu. Tada sam naučila da sve ima svoje vreme i da samo treba biti strpljiv i imati vere. Uostalom, i jutros je nebo nad Beogradom bilo tmurno; padala je sitna kiša i duvao vetar, a pupoljak se nije bojao da otvori svoje nežne latice. Nisu mu bili potrebni specijalni uslovi da procveta, jer se odavno spremao za to…

Evo je!! Prekrasna je… Baš me raduje svaki dan jedan dio svog vremena odvojiti za druženje s njom! Čitajuci je, radim na sebi, na svom rastu, i zbilja to osjetim… Zato, hvala Ti. Veliki pozdrav. ♥

Ivana, Zagreb

Draga Brankice,
čitajući vašu knjigu „Dobro je…“ osećam uzbuđenje slično onom koje sam kao dete osećala na „velikom“ ringišpilu. Prepustila sam se, s vremena na vreme vrisnem, vetar mi miluje lice, ni traga strahu…Neprocenjivo, zaista.Taj osećaj kad moja misao prepozna svoju sestru bliznakinju u vašoj, i divi joj se, kao da je nikad ni naslutila nije. Došla je u pravom trenutku. HVALA za ovu predivnu „vožnju“ u najvećem zabavnom parku, zvanom ŽIVOT.

Danijela Pavičić

KAKO ZNAŠ DA TE NEKO VOLI

Kad te neko voli on ti kupi cvet
I pridrži ti mantil da se obučeš
Da te voli znaš i po tome što se smeješ
Ali ne obično nego kao da se sve tvoje ćelije smeju
Onda ti kaže: „Voli me, ali ne više od sebe“
A ti si zbunjen, jer ne znaš o čemu govori
I još uzme tvoj mali prst i raduje mu se
Samo njemu. Kao da ništa drugo i ne postoji
I ti posle počneš da voliš svoj mali prst
A ljubav se kroz njega proširi celim tvojim bićem
Kad te neko voli, ti sve odjednom znaš
A ništa ne moraš
Samo bi da odeš u neki kutak i od sreće
……tiho plačeš…

S radošću vas obaveštavam da je iz štampe izašlo treće izdanje moje knjige „Dobro je...“

Kad je pre nešto manje od dve godine objavljena prvi put, bilo je i onih koji su govorili da je naslov neprimeren ovim teškim vremenima i da „ništa nije dobro“. I tada, a i danas, danas možda više nego ikada pre, ponavljam: Dobro je…

Ova knjiga plod je moga iskustva, bolnih padova, uspinjanja, malih svakodnevnih pobeda i poraza, i konačnog shvatanja da je sve bilo i jeste za moje dobro.

„Bože, molim Te da ne zaboravim sve ono lepo što mi se događa. Toga ipak ima više, mnogo više nego onoga što ja u svojoj slabosti ne vidim jasno i smatram lošim. Ne daj mi da se sećam uvreda, već pružene ruke i pomozi da me osećaj zahvalnosti drži podalje od ponora taštine…“

„DOBRO JE…„