Brankica Damjanović

Miroslav Karać:
Želim ovo već danima da ti napišem.
Nikada nisam gde god da krenem nosio jednu knjigu sa sobom, ali to sad radim…sa tvojom knjigom. Čitam je lagano, u svakom slobodnom trenutku, i dođe mi kao melem za dušu, kao budilnik koji zvoni i podseća da dan, odnosi, situacije mogu biti i DAN, ODNOSI I SITUACIJE iz nekog lepšeg ugla. Tako treba!
Hvalaaaaa!

Knjiga koja se voli!

Predstavljanje knjige „Ne bih ovo mogla bez tebe“ u Nišu. Veče za pamćenje. Po dobru!

Bože, kako ja umem da volim! Predano, celim bićem. Sve u meni ljubavlju progovara, kad volim. Pri tom ne mislim da preterujem jer uopšte nije pitanje da li taj neko zaslužuje toliku ljubav. Volim! Dakle, zaslužujem je ja. Ljubav koju pružamo naše je ognjište, ma ko se, kada i koliko na njemu ogrejao…

Klonim se onih koji mi daju netražene savete, onih koji me procenjuju, potcenjuju ili precenjuju, ljudi koji sebe nadmeno izuzimaju kad se govori o bilo čemu, onih koji o svemu i svima znaju sve, a o sebi ponajmanje. Ako ne mogu da ih se klonim, onda nastojim da ih bar razumem. U tome mi, naravno, pomaže životno iskustvo. Kad mi je opadala kosa, ja sam stalno na ljudima primećivala njihovu frizuru, kvalitet dlake, bujnost kose. Jednom sam imala višak kilograma i u moje vidno polje su ulazili samo vitki ljudi. Kad sam morala rano na posao, mislila sam o srećnicima koji mogu da spavaju još malo, a onda kad bih bila tužna, uočavala sam osmehe drugih do najsitnijih detalja. Na osnovu onoga što ljudi kod vas primećuju, možete sa sigurnošću da utvrdite šta to njima nedostaje. I nije važno da li vas veličaju, kude, savetuju bez pitanja ili glasno ćute. To što ih boli na vama, zapravo ih boli na njima samima.

Omiljena mi je priča o tri stabla. Na nekom proplanku rasla su tri stabla i, kako to u mladosti biva, maštala o budućnosti. Prvo je stablo snevalo o tome da od njega jednoga dana naprave kovčežić u kome će biti čuvano blago. Drugo je želelo da bude brod i prevozi kraljeve, a treće je imalo želju da ga nikad ne poseku i da može da poraste toliko da dotakne nebesa. Prolazile su godine, bejahu to sad već ogromna stabla, sjajnih mogućnosti, pa drvoseče dođoše po svoje. Posekli su sva tri stabla. Od prvog stolar ne napravi škrinju već jasle, od drugog ne bi raskošan brod već skroman čamac, a od trećeg tek dve grede, bačene u neku ostavu. Pusti snovi. Da l se ikome ostvare, pitamo se katkad. Da. Uvek. Dobijemo i malo preko. U te iste jasle jedne je noći položeno tek rođeno muško dete. Vozeći se onim skromnim čamcem, godinama potom, jedan je čovek oluju zaustavljao pokretom ruke, a nešto kasnije…i one su grede dočekale svoj dan, kada ih je, u obliku krsta, na svojim leđima, ka Golgoti, nosio On…zbog nas. Ljubavlju svojom otkupio je naše grehe. Budimo dostojni žrtve njegove.
Po veri našoj neka nam bude.

 

„Na samrti, Aleksandar je pozvao svoje vojne generale i rekao im svoje tri konačne želje:

1. Najbolji lekari treba da nose njegov kovčeg.
2. Bogatstvo koje je on sakupio (novac, zlato, drago kamenje) treba rasuti duž povorke do groblja.
3. Ruke treba da budu opuštene, tako da vise van kovčega da ih svi vide.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Jedan od njegovih generala, koji je bio iznenađen ovim neobičnim zahtevima, pitao je Aleksandra da to objasni.

Evo šta je Aleksandar Veliki imao da kaže:

1. „Želim da najbolji lekari nose moj kovčeg da pokažu kako, suočeni licem u lice sa smrću, čak i najbolji lekari na svetu nemaju moć da leče.“

2. „Želim da put bude prekriven mojim blagom, tako da svako vidi da će materijalno bogatstvo što sam stekao na Zemlji ostati na Zemlji.“

3. „Želim da se moje ruke ljuljaju na vetru, tako da ljudi shvate da smo došli na ovaj svet praznih ruku i da napuštamo ovaj svet praznih ruku pošto je najdragocenije blago sasvim iscrpljeno, a to je VREME.“

 

Mi ne unosimo u naš grob bilo kakvo materijalno bogatstvo.

VREME je naše najvrednije blago, jer je ograničeno.

Mi možemo da steknemo više bogatstva, ali ne možemo steći više VREMENA.

Kada smo nekome dali deo našeg VREMENA, mi smo, ustvari, dali deo našeg života koji nikada nećemo moći da vratimo. Naše VREME je naš život!

Najbolji poklon koji možeš dati svojoj porodici i prijateljima je tvoje VREME.“

Đakon Aleksandar Sekulić

Tri kratke priče

O VERI
Stanovnici jednog mesta odlučili su da se zajedno mole za kišu. U zakazano vreme svi su došli na trg, ali je samo jedan dečak doneo kišobran. To i jeste vera.